ZANIMLJIVOSTI ČAČANSKE KOŠARKE
Borac - Jugoplastika, sezona 1987/88
Dokumentarni film - KAKO SMO ZAVOLELI BASKET?
ČAČANSKI GLAS, 14.04.2023. godine
POLITIKA: Bilo jednom u zemlji košarke
Pročitajte članak objavljen u listu ,,Politika“:
https://www.politika.rs/scc/clanak/546618/Pogledi/Bilo-jednom-u-zemlji-kosarke
Košarkaške legende posetile grad na Moravi
Nekadašnji košarkaški asovi, ljubljanski veterani, posetili su grad Čačak povodom revijalne utakmice koja će danas biti odigrana protiv veterana iz Čačka u hali kraj Morave. Gradonačelnik Čačka Milun Todorović istakao je značaj sporta, ali i to što imamo takve košarkaške legende koje su proslavile Jugoslaviju.
„Veoma sam srećan što smo imali sreću da odrastamo uz ovakve košarkaše, posle je došao naš Kićanović i bili smo i ostali najveća košarkaška sila u Evropi, iako smo se u međuvremenu odvojili kao država, ovde ste uvek dobrodošli“, rekao je Todorović.
Ivo Daneu bivši jugoslovenski reprezentativac zahvalio se na dobrodošlici i istakao da je Čačane uvek pamtio po gostoprimstvu.
„Drago mi je da se uvek vraćam u Čačak, hvala što ste nas primili ovde, vi ste uvek bili gostoprimljivi. Rekao bih da je lepo da čuvate uspomene, ovde je moj protivnik Mišović, njega četvorica nisu mogla zaustaviti, i plus naprave po pet penala. Drago mi je da ovde u Čačku poštujete sport i košarku, ja se uvek rado setim tih dana pored obala Morave, uvek se setim rado svojih prijatelja“, rekao je Ivo Daneu.
Daneu je kroz smeh rekao da iz Čačka uvek rado ponese rakiju i kajmak.
Košarkaška legenda grada na Moravi Radmilo Mišović rekao je da se uvek obraduje kada se sretne sa starim protivnicima.
„Ponosan sam što sam deo košarkaške istorije, naša generacija dala je veliki pečat košarci i u Srbiji i šire. Tada smo se nadmetali, nismo imali druge interese, Jugoslavija je mogla da napravi tada dve reprezentacije i da bude prva i druga u Evropi, eto takve smo igrače imali”, rekao je Radmilo Mišović.
GZS
Godina jubileja
Kumovi koji su proslavili Čačak
Neprolazno prijateljstvo Dušana Radonjića i Radmila Mišovića, najboljeg fudbalera i košarkaša u istoriji grada
Čačak – Dušan Radonjić Ćuka (66) starim ,,kadetom“ u rano veče kreće iz Ljubića ka gradu, obično do kuma na kafu. Stan u Učiteljskoj nedavno je ostavio deci, preselio se u majčin na levoj obali Zapadne Morave i sad mu grad izgleda daleko, pa taj jedan kilometar do centra Čačka mora da prevaljuje kolima.
– Za nas iz Palilula, Ljubić je nekad bio Tanzanija. Ali, navikne se – kaže za ,,Politiku“ najbolji fudbaler čačanskog ,,Borca“ za osam decenija istorije kluba. Penzionisan je pre četiri godine i opet svakodnevno ,,visi“ na igralištu kraj Morave, trenira petliće.
Njegov kum Radmilo Mišović (64) oduvek živi u prvoj kući do čačanske crkve i sa te adrese pomeri se, nakratko, samo kad mora, ili peca u Međuvršju.
Za njim putuje zvanje najboljeg košarkaša ,,Borca“ u veku, danas je predsednik kluba i ponekad pomene penziju.
– Imam sedmoricu kumova, ali samo Ćuku viđam redovno. On je najbolji čovek svih vremena – objašnjava Radmilo za naš list.
Kumovi su u ovom gradu dobili najviše aplauza od kada je osnovan, druže se više od pola stoleća a okumili su se pre četiri decenije, na prvom venčanju Mišovićevom. To prijateljstvo od detinjstva, očuvano kroz sva vremena, preraslo je u jedan od dobrih simbola ovog grada, za njih najlepšeg koji postoji.
Oba su, skoro u jednom letu, odlučila da napuste Beograd i sa staze koja vodi u veliku slavu vrate se u svoje ,,čačansko čovečanstvo“. Iz današnjeg vremena gledano, takve odluke mogu ostati neshvaćene, i evo te priče…
Radonjić je iz 1961. godine iz ,,Borca“ prešao među fudbalere ,,Crvene zvezde“ i roditeljima u Čačku nije smeo da kaže kolika mu je plata:
– Primao sam od 150.000 do 170.000 mesečno a otac Tadija, načelnik u čačanskoj opštini, tek 47.000. Bilo me je sramota, pa sam u kući prijavio da zarađujem 90.000, ali je Tadija opet rekao da će država da propadne – veli Radonjić.
Dve godine kasnije, ipak je odlučio da se iz prestoničke bajke vrati u zavičaj. ,,Zvezda“ je tog leta dovela Vasovića iz ,,Partizana“, a Ćuki je uprava ,,Borca“ za povratak ponudila stan i kuću u Čačku. Preskočio je i obećanje ,,Hajduka“ da će, ukoliko dođe u Split, dobiti pare i kuću sa osam soba u Tučepima, i seo u voz za Čačak.
– Kad sam rekao da se vraćam kući, u ,,Zvezdi“ nisu mogli da veruju. Ti si jedini igrač koji od ovakvog kluba traži ispisnicu, rekli su mi, i znao sam da moj povratak u ,,Zvezdu“ više nije mogućan.
,,Borčev“ dres nosio je bez prekida od te, 1963. do 1977. godine, i odmah zatim prešao na mesto trenera prvog tima Čačana. Kasnije je trenirao i ,,Novi Pazar“, užičku ,,Slobodu“, kruševački ,,Napredak“, ,,Čukarički“, ,,Prištinu“ i ,,Mladost“ iz Lučana.
One, 1963. godine, i Radmilo Mišović je odbio ponudu koja se ne odbija. Najdarovitiji košarkaš srpske provincije tri puta je bio na treninzima u ,,Partizanu“ i uvek bežao iz Beograda u Čačak, ne odigravši ni jednu zvaničnu utakmicu za ,,crno-bele“.
– Smestili su me u stan kod nekog generala Tarabića, blizu ,,Ekscelziora“. Ali kao da nisam bio u Beogradu, misli su putovale ovamo. Tada sam mogao da odem i u Split, Belgiju ili Italiju, i odlučio da se vratim u Čačak. Ovde sam morao da izdržavam porodicu i oko stotinu golubova – priča Mišović.
Dve decenije (1958 – 1978) igrao je za ,,Borac“, na vratima njegove hotelske sobe uvek je stajala cedulja sa porukom koja je zamenjivala stražara: ,,Igrač se odmara“. Zemljak Dragan Kićanović proslavio se izjavom datom u vreme kad je bio najbolji amaterski košarkaš na svetu: ,,Ali u Čačku, ja sam tek drugi“.
Mišović je pet puta bio najbolji strelac prvenstva SFRJ i na kraju karijere jedno prvenstvo odigrao za čačanski ,,Železničar“. Kad je spakovao dres, radnici ,,Hidrogradnje“ sazidali su i poklonili mu vikendicu u Međuvršju gde peca, a on se prihvatio dužnosti direktora ,,Borca“ sve do pre nekoliko godina, kad je postavljen za predsednika kluba.
Prijatelji, iza leđa, pričaju da somovi kod njegove vikendice leže na dnu jezera i povraćaju od obilne hrane koju im baca kao mamac, pa nema potrebe da jure i ono parče na udici. Ali, on ima sliku i svedoke da je upecao jednog od 28 kilograma.
Sa Ćukom razgovara o svemu, od politike do porodice, jer imaju po dve ćerke (Radonjić – Mariju i Jelenu, Mišović – Anu i Jovanu) i ponekad se, ali bez žala, dohvate priče šta bi bilo da su ostali Beograđani.
U romanu ,,Srbija koje nema“, novinara i urednika ,,Politike“ Siniše Paunovića (Čačak 1903 – Beograd 1995) jedan od junaka kaže: ,,Niko nikad nije uspeo da objasni ni sebi ni drugima šta je to što nas uvek vuče mestu gde smo prvi put ugledali svet“.
Gvozden Otašević
objavljeno: 26.04.2007.
PRVI ČAČANSKI NARODNI HEROJ
Radmilo Mišović je svakako jedna od najvećih i najaktuelnijih čačanskih legendi. Pre svega moram da objasnim šta za moje zemljake Čačak znači. To je mnogo više od grada, imam običaj da kažem da Čačak nije grad, nego stanje duha, pre svega zbog neizmerne ljubavi i vezanosti koju gajimo prema rodnom mestu.
Dešava se da talentovani ljudi napuste Čačak i steknu slavu i popularnost u drugim sredinama. Mnogo je takvih, počevši od Disa, Nadežde Petrović, pa preko Radmile Bakočević, Brane Petrovića (iz Bjeluše, ali završio čačansku Gimnaziju) pa sve do Miroslava Ilića (Mrčajevci), Dobrivoja Topalovića (Preljina), Vere Matović, Radomira Mihajlovića-Točka i moje malenkosti… I ko god da je uspeo sa strane nikada se nije odrekao Čačka. Oni retki koji bi zaboravili svoje poreklo u samom gradu bi bili blago rečeno neomiljeni, tretirani kao pokondirene tikve.
Najlepše godine svoga života proveo sam u rodnom Čačku. Tada je Čačak sa 30-40.000 stanovnika bio relativno mali grad i košarkaško čudo u evropskim razmerama. Imali smo dva jaka košarkaška kluba, standardnog prvoligaša Borca i jakog drugoligaša Železničara i prosto neshvatljivo veliki broj talentovanih košarkaša u odnosu na broj stanovnika. Nekako, po tradiciji, veliki broj izuzetnih košarkaša otišao je u Partizan. Stariji ljubitelji košarke se sigurno sećaju Farčića, pokojnog Đukića, Željka Obradovića, Ivanovića, Androića i naravno legendarnog Kićanovića (uzdanice Železničara).
Tačno je da je Kićanović bio svetska klasa i da se Čačak ponosi njime, ali pravi čačanski narodni heroj je Radmilo Mišović. U vreme mog detinjstva hala kraj Morave je uvek bila puna. Borac je bio skoro nepobediv na svom terenu. Igrali su sjajni košarkaši: Conja, Katanić, Drobnjak, Zejnilović, Farčić, Đukić, a pre svih, čovek koji je rešavao utakmice koševima sa centra terena, Radmilo Mišović. Ne znam tačno koliko puta je bio najbolji strelac Prve lige i to u vreme velikih košarkaških imena, ali sam siguran, da su u njegovo vreme postojale trojke, Radmilo bi bio najbolji košgeter svih vremena. Pored tih neverovatnih projektila iz daljine svestrani bek Borca iz Čačka, bez obzira na visinu, znao je itekako dobro da napravi solo prodor, da istraumira protivničku odbranu i nepogrešivo položi loptu u koš.
Začudo takav talenat, koji se više ne rađa, u vreme svoje najbolje forme nije pozivan u reprezentaciju. Ne smem da se zakunem, ali mislim da je selektor tada bio Ranko Žeravica i da sam, zajedno sa punom halom, skandirao: Žeravice, neznalice!
Možda on, možda neki drugi selektor, konačno je odlučio da pozove Radmila na pripreme reprezentacije. Majstor je tada imao 30 godina, možda 31. Ceo grad je likovao, znajući da je Mišović mnogo ranije zaslužio taj poziv.
I onda je Radmilo Mišović postao najveća legenda Čačka. Posle dan-dva obreo se iznenada u rodnom gradu. Jednostavno, pobegao je sa priprema. Nije mogao duže da izdrži bez svojih golubova i pecanja na Zapadnoj Moravi. Čačak je takav gest znao da ceni i poštuje.
Pre desetak godina TV Beograd je pravila nekakvu emisiju o meni, pa sam ih vadao kroz rodni Čačak i pokušavao da ga približim ostatku sveta. Ali, emisija ne bi bila kompletna da ekipu nisam upoznao sa svojim prijateljem Radmilom Mišovićem.
I šta mislite gde sam ga našao?
-Kampovao je u Ovčar Banji pecajući ribu u Moravi.
Jedan je Radmilo Mišović!
Bora Đorđević, muzičar i pesnik
Beograd, 21. maja 2013.
Poruka podrške
Čačak mora da se istakne svojim košarkaškim značajem. Podržavam i vaš projekat i projekat muzeja košarke u Čačku. Ako trebate bilo kakvu pomoć u vašim projektima, spreman sam da volontiram, čisto iz entuzijazma i ljubavi koju osjećam kad se setim Mišovićevih, Kićinih i Grbinih partija.
Duško Miletković, Zagreb.