Zanimljivosti čačanske košarke

PRAVI ČAČANSKI NARODNI HEROJ

   Radmilo Mišović je svakako jedna od najvećih i najaktuelnijih čačanskih legendi. Pre svega moram da objasnim šta za moje zemljake Čačak znači. To je mnogo više od grada, imam običaj da kažem da Čačak nije grad, nego stanje duha, pre svega zbog neizmerne ljubavi i vezanosti koju gajimo prema rodnom mestu.

   Dešava se da talentovani ljudi napuste Čačak i steknu slavu i popularnost u drugim sredinama. Mnogo je takvih, počevši od Disa, Nadežde Petrović, pa preko Radmile Bakočević, Brane Petrovića (iz Bjeluše, ali završio čačansku Gimnaziju) pa sve do Miroslava Ilića (Mrčajevci), Dobrivoja Topalovića (Preljina), Vere Matović, Radomira Mihajlovića-Točka i moje malenkosti... I ko god da je uspeo sa strane nikada se nije odrekao Čačka. Oni retki koji bi zaboravili svoje poreklo u samom gradu bi bili blago rečeno neomiljeni, tretirani kao pokondirene tikve.

   Najlepše godine svoga života proveo sam u rodnom Čačku. Tada je Čačak sa 30-40.000 stanovnika bio relativno mali grad i košarkaško čudo u evropskim razmerama. Imali smo dva jaka košarkaška kluba, standardnog prvoligaša Borca i jakog drugoligaša Železničara i prosto neshvatljivo veliki broj talentovanih košarkaša u odnosu na broj stanovnika. Nekako, po tradiciji, veliki broj izuzetnih košarkaša otišao je u Partizan. Stariji ljubitelji košarke se sigurno sećaju Farčića, pokojnog Đukića, Željka Obradovića, Ivanovića, Androića i naravno legendarnog Kićanovića (uzdanice Železničara).

   Tačno je da je Kićanović bio svetska klasa i da se Čačak ponosi njime, ali pravi čačanski narodni heroj je Radmilo Mišović. U vreme mog detinjstva hala kraj Morave je uvek bila puna. Borac je bio skoro nepobediv na svom terenu. Igrali su sjajni košarkaši: Conja, Katanić, Drobnjak, Zejnilović, Farčić, Đukić, a pre svih, čovek koji je rešavao utakmice koševima sa centra terena, Radmilo Mišović. Ne znam tačno koliko puta je bio najbolji strelac Prve lige i to u vreme velikih košarkaških imena, ali sam siguran, da su u njegovo vreme postojale trojke, Radmilo bi bio najbolji košgeter svih vremena. Pored tih neverovatnih projektila iz daljine svestrani bek Borca iz Čačka, bez obzira na visinu, znao je itekako dobro da napravi solo prodor, da istraumira protivničku odbranu i nepogrešivo položi loptu u koš.

   Začudo takav talenat, koji se više ne rađa, u vreme svoje najbolje forme nije pozivan u reprezentaciju. Ne smem da se zakunem, ali mislim da je selektor tada bio Ranko Žeravica i da sam, zajedno sa punom halom, skandirao: Žeravice, neznalice!

   Možda on, možda neki drugi selektor, konačno je odlučio da pozove Radmila na pripreme reprezentacije. Majstor je tada imao 30 godina, možda 31. Ceo grad je likovao, znajući da je Mišović mnogo ranije zaslužio taj poziv.

   I onda je Radmilo Mišović postao najveća legenda Čačka. Posle dan-dva obreo se iznenada u rodnom gradu. Jednostavno, pobegao je sa priprema. Nije mogao duže da izdrži bez svojih golubova i pecanja na Zapadnoj Moravi. Čačak je takav gest znao da ceni i poštuje.

   Pre desetak godina TV Beograd je pravila nekakvu emisiju o meni, pa sam ih vadao kroz rodni Čačak i pokušavao da ga približim ostatku sveta. Ali, emisija ne bi bila kompletna da ekipu nisam upoznao sa svojim prijateljem Radmilom Mišovićem.

   I šta mislite gde sam ga našao?

   >Kampovao je u Ovčar Banji pecajući ribu u Moravi.

   Jedan je Radmilo Mišović!

Bora Đorđević, muzičar i pesnik

Beograd, 21. maja 2013.

Poruka podrške

   Čačak mora da se istakne svojim košarkaškim značajem. Podržavam i vaš projekat i projekat muzeja košarke u Čačku. Ako trebate bilo kakvu pomoć u vašim projektima, spreman sam da volontiram, čisto iz entuzijazma i ljubavi koju osjećam kad se setim Mišovićevih, Kićinih i Grbinih partija.

Duško Miletković, Zagreb.